Srpsko selo koje je rizikovalo sve zbog jednog dečaka

0

Smatra se da je u Holokaustu stradalo više od šest miliona ljudi – većinom Jevreja.

Od toga, 1.5 milion dece. Tačan broj ubijenih nikada nije precizno utvrđen jer su nestale čitave porodice, familije, nestali su i svedoci gnusnih zločina koji su nad ljudima činjeni, piše luftika.rs. Žrtve su odvodili u logore u kojima su mladi, sposobni za rad bili robovska radna snaga, sve dok ne bi umrli odvođeni u gasne komore u kojima bi umirali, a potom su kremirani.

Ipak, veliki broj Jevreja je spasen zahvaljujući onima koji su bili spremni da, rizikujući sopstvene živote, pomognu ljudima koje ne poznaju. Nazivaju ih pravednicima među ljudima, a jevrejski narod im odaje priznanje jer su najzaslužniji što je nacija dobila priliku da preživi i opstane.

Ovo je priča o onima koji su spaseni. Svaki njihov život, dao je dodatnu dimenziju i posebnu vrednost i spasiocima.

Ovo je priča o Ilanu Doronu – jevrejskom dečaku koji je za vreme Drugog svetskog rata rođen u selu Latkovac u Centralnoj Srbiji i 64 godine nakon svog rođenja se vratio na mesto na kom je njegov život i počeo.

A početak priče je u 1937. godini, kada je u jedno malo mesto u Srbiji na svoju prvu lekarsku službu došao jevrejski bračni par – Julija i Ladislav Dajč. Kada je rat počeo, Dajčovi su najpre otpušteni sa posla, a potom bili prinuđeni da napuste iznajmljeni stan u kom su živeli.

Lutali su po obližnjim selima pokušavajući da nađu bezbedno mesto gde bi mogli da ostanu.

U leto 1942. godine pridružili su se grupi zarobljenika koja je pobegla iz radnog logora skrivajući se po šumama, a nedugo zatim Julija koja je već bila u poodmakloj trudnoći, izmučena i umorna od kilometarskih marševa po okolnim brdima bila je primorana da ih napusti i potraži sebi spas na nekom drugom mestu.

Menjajući preko dvadeset skrovišta od decembra do marta meseca, Julija je 04. marta 1943. godine u selu Latkovac, u domu porodice Knežević, rodila sina.

Zaseok je prekrila i sreća i ushićenje zbog rađanja novog života, a u isto vreme i ogroman strah jer je selo bilo na raskrsnici puteva kojim su prolazile sve vojske. Julija je nakon samo dve nedelje otišla sa svojim sinom i nikada se više nije vratila u mesto koje je sasvim slučajno i neplanirano ubeleženo na njenoj životnoj mapi.

Opet su otišli u nepoznato, strano, neizvesno. Godine pred njima su bile sve teže i teže.

Julijin muž, Ladislav Dajč, preminuo je 1945. godine negde u Srbiji, a ona se sa sinom Ilanom preselila u Osijek gde su ostali do 1951. godine kada su se vratili u Izrael. Dugo je Julija bila u kontaktu sa svojim spasiocima iz Srbije, a onda su veze polako slabile dok se potpuno nisu prekinule.

Julija Dajč: “Pre svega želim naglasiti, na samom početku, da nisam imala para i sve što su ovi ljudi učinili za mene nije bilo iz materijalnih interesa. Štaviše, oni su se izlagali smrtnoj opasnosti pomažući mi.”

Više od 30 godina o Juliji i njenom sinu niko u Srbiji nije znao ništa. Za tih 30 godina rodna kuća Ilana Dorona se urušila, staze kojima je Julija 1943. godine sa bebom otišla iz zaseoka zarasle su u korov i žbunje.

I kao što su nestali tragovi o mrtvima, tako nestaju i tragovi o preživelima.

Nekoliko izbledelih pisama, par fotografija i jedan upućen poziv bili su dovoljni da Ilan Doron odluči da dođe u Srbiju, obnovi davno pokidane veze i po prvi put u životu poseti rodni zaseok, grob svog oca i dede. I upozna nas. Jer njega, kaže, ne bi bilo da nije bilo nas.

Četiri dana je bilo dovoljno da sklopi svoj životni mozaik. Četiri dana ispunjena setom, tugom, srećom, ushićenjem, sećanjima i samo jedan jak zagrljaj da shvatimo da jedino ako čuvamo prošlost imamo pravo na budućnost zato što će svaka budućnost nekada biti prošlost.

Source SK Magazin luftika.rs

Leave A Reply

Your email address will not be published.